svi smo tu… okupljeni na jednom mestu.
moje ljubavi i moji grehovi… koja je reč bolja za osećaj krivice nego greh?
hrišćanstvo je dublje u porama nego sloboda…
duboko, svi su tu…
mali smo kao zrnca peska a tako veliki i snažni…
kao da se u tim zrncima skrivaju svetovi veliki kao ovaj koji ne vidimo… a mislimo da znamo da su ove zvezde koje nas gledaju veće i od peska i od grehova…
kažeš igra… kažem igram se, zaigram se…
osećam da je prošlo, da su prošle panike – da su prošli napadi – da je došlo vreme stabilnosti… kao da su se isplele nove i nežne, lepe i jake – strune između zvezdica i nade… provode magiju kao da je reka koja nikada ne zastaje… provode reku kao korito koje je uvek tu, i širi se i skuplja, ali je tu… drži me, čvrsto, i veliku i malu… kao univerzum i zrno peska u njemu… sve sam to i unutra sam… ne mogu da ispadnem nikada više… sada to znam…
i bliže sam ti… bliže smo… čujemo se iz srca – prepliću nam se boje, prašina, neuroni, žice ….
prožimamo se… govorim ti o sebi, a nije ni važno ko smo…
mogla sam da budem ti, a ti si mogla da budeš ja… ti si mogao da se rodiš i u mom telu… mogli smo da budemo i zvezdana prašina koja pada po nama… nešto možemo i onda to već i jesmo… magija u mogućnosti je otvorena za sve…
trčim telom povezana dubokim korenjem… povezana na tok univerzuma… na sebe…
